Магични дан - љубавна поезија
Поводом свјетског дана поезије, 21. марта, студенти друге године Педагошког факултета организовали су матине љубавне поезије у част сјећања на прву бијељинску пјесникињу Магдалену Магу Живановић Николић, прву љубав Јована Дучића!
Магдалена је писала:
„Над гранчицом дјено славуј болно јеца,
Спустила се ноћца тија,
Ђе поточић тихо бруји, вјетрић пирка
И гранчицу лако нија:
Ту уморна душа моја мира тражи
И у чежњи тебе чека:
Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,
Кад ћеш доћи издалека...?“
А Дучић јој је „одговарао“:
„Тебе тражим дан кад мине
И спусти се вео ноћи,
Кад звјездано небо сине,
И по тихој, по самоћи,
Мјесец блиједи кад заплови
По пучини неба плава
...
Тебе тражим слатко лане
И пламене твоје очи
И све дане просниване,
Пробдивене страсне ноћи –
И веселе, бурне сате
И јад што ме сјећа на те...“
Лаза Костић:
„.... Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зори свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
што ћу од миља, од муке љуте
Santa Maria della Salute?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих висина стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
- сву вечност за те, дивни тренуте! -
Santa Maria della Salute. ...“
Константин Симонов:
„Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сјести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживјех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свијету.“
